Štikle kao neprijatelj
Srećom, to se nije desilo, ali me je ovaj incident naterao da se obratim lekaru. Tako sam i saznala da sve više ljudi mlađih od 45 godina pati od različitih oboljenja kičme, zbog kojih se leči medikamentima ili odgovarajućim oblicima fizioterapije. Osnovni uzroci ovih problema uglavnom su povrede ili genetska predispozicija. Međutim, i stres, opšta slabost organizma i nepravilno držanje tela sve češće uzrokuju nastanak i razvoj bolesti kičme. Lekar mi je objasnio da držanje utiče na potporni aparat kičme. Ako stojite ili sedite pogrbljenih leđa, povećavate pritisak na pršljenove, zglobove, mišiće i ligamente koji su oslonac za kičmu. Cipele sa visokim potpeticama možda su dobar saveznik u zavođenju, ali svakako nisu prijatelj zdravlja, piše “Lepotaizdravlje“.
Početak lečenja
Nakon što je lekar utvrdio problem, propisao mi je fizioterapiju. Usledila su nova, ne baš prijatna, otkrića – moje desno rame i levi kuk viši su u odnosu na levo rame i desni kuk, a iz profila – izgledam kao znak pitanja! Ali, to i nije neko iznenađenje, jer i moj otac izgleda baš tako. Zapravo, skoro sva rodbina sa tatine strane izgleda tako – svi su oni visoki, mršavi ljudi, izduženog torzoa. Tokom celog školovanja patila sam zbog svoje građe. Mrzela sam to što sam najviša i najmršavija od svih devojčica u razredu, a u pubertetu posebno sam patila zbog malih grudi. Povijala sam ramena i spuštala glavu, jer mi se činilo da sam tako manje upadljiva. Mama me je stalno opominjala da se ispravim, ali meni je to stvaralo još veći kompleks, pa sam se još više povijala.
Pogubna neaktivnost
Bavljenje sportom verovatno bi mi bilo od velike koristi, ali ja sam uvek odbijala da idem na bilo kakve treninge, jer sam mislila da u laganoj sportskoj opremi izgledam još gore nego u širokoj garderobi u kojoj moja mršavost nije toliko dolazila do izražaja. Kasnije, kada je manekenska građa ponovo ušla u modu, konačno sam se pomirila sa svojom visinom od 180 cm, počela sam da je doživljavam kao plus i da je ističem noseći cipele sa visokom štiklom. Nažalost, moja povijena leđa tako su bila pod još većim pritiskom. Osim toga, otkako sam se zaposlila, sate i sate provodila sam sedeći u kancelariji.
Devojka sa telom starice
Ono što mi je terapeut rekao prilikom prvog susreta zvučalo je stvarno šokantno: “Vaši preponski mišići su kao kod osamdesetogodišnje starice!” Objasnio mi je da je takvo stanje direktna posledica nepravilnog držanja tela i fizičke neaktivnosti. I zaista, kad mi je rekao da se savijem i dodirnem šakama nožne prste, nije bilo šanse da to uradim. U tom trenutku stvarno sam se osećala kao baba. Terapeut mi je rekao i da se bolovi u leđima obično javljaju u tridesetim godinama života (a meni je tek 29!), ponekad i ranije, zbog “sedećeg” načina života. Osim toga, saznala sam da se kancelarijski posao, naravno zbog dugog i nepravilnog sedenja, nalazi na listi pet profesija najopasnijih po leđa. Naime, mnogo teže održavamo pravilan položaj tela dok sedimo, nego dok stojimo, a sedenje, u poređenju sa ležanjem, uzrokuje i trostruko veći pritisak na diskove, koji podupiru kičmene pršljenove. Od silnih informacija zabolela me je glava!
Novi režim života
Kao terapiju, lekar mi je odredio vežbe istezanja i jačanja leđnih i preponskih mišića, koje su za mene bile neverovatno teške. Mislila sam da neću izdržati, ali znala sam da je to neizbežno, pa sam se potrudila da budem disciplinovana. Po završetku terapije, objasnio mi je i da ću morati da promenim način života, kako bi se rezultati, koje smo postigli terapijom, održali. Rekao mi je da, dok sam na poslu, na svakih sat vremena ustanem od stola i prošetam, kao i da držim ruke iza naslona stolice dok čitam mejlove i ne kucam. Sve to mi nije teško padalo, ali mi je bilo žao što sam morala da se odreknem visokih potpetica – one su mi bile strogo zabranjene! Problem su mi predstavljale i vežbe kod kuće i odlasci na rekreaciju. To je bilo prilično bolno, a i nisam imala naviku da se bavim sportom, pa sam se ponašala dosta nedisciplinovano.
Ništa bez discipline
Nakon samo nekoliko nedelja, opet sam “zauzela” svoju staru, pogrbljenu pozu. Međutim, snažni i izuzetno bolni grčevi naterali su me da se ponovo obratim fizijatru. Opet sam prošla terapiju od deset fizikalnih seansi, koju sam platila “papreno”. Međutim, iz novonastale situacije izvukla sam pouku i konačno prihvatila činjenicu da je adekvatna fizička aktivnost moja trajna obaveza. Terapeut mi je objasnio da on propisanim vežbama može privremeno da popravi moje držanje, ali da se ništa neće suštinski promeniti dok ne ojačam stomačne mišiće. Od svih umerenih aktivnosti nekako mi se najzanimljivijim učinio pilates, kojim se zatežu i jačaju mišići. Inače, ovaj tip vežbi prvobitno i jeste osmišljen kao oblik fizikalne rehabilitacije. Sramota me je da priznam da sam na prvom treningu, već posle desetak minuta, ostala bez daha, iako sam se upisala na najumereniji oblik fizičke aktivnosti. Toliko o mojoj kondiciji! Ali, rešila sam da istrajem.
Konačno ozdravljenje
Sada, nakon nekoliko meseci manje-više redovnih odlazaka na pilates, jogu i vežbi posebno prilagođenih za mišiće leđa, moje telo izgleda potpuno drugačije. Leđa su mi mnogo jača, a mišići celog tela zategnutiji. Izgledam bolje nego ikad i baš zbog toga osećam da mogu ponosno da se ispravim. Nedavno, na kontrolnom pregledu, fizijatar je konstatovao značajno poboljšanje. I, čisto da spomenem, sada mogu rukama da dodirnem nožne prste! Što se tiče cipela sa visokim potpeticama, pa… obujem ih ponekad, u specijalnim prilikama.
Nema komentara:
Objavi komentar