Ovo PITANJE sam postavljao ženi SVAKOG DANA i to nam je SPASILO BRAK!

Koliko smo u stanju sebi da zakomplikujemo život sve dok maltene ne postane pakao, to sami najbolje znamo. A izlaz je ponekad tako jednostavan...Na internetu se ovih dana pojavila ispovest američkog pisca Ričarda Pola Evansa, čiji brak je pre par godina bio na ivici, a porodica pred raspadom. Međutim, on je smogao snage i volje da preokrene stvari i to samo jednom jedinom rečenicom.Ovo je njegova priča:

– Moja najstarija ćerka Džena nedavno mi je rekla: “Moj najveći strah dok sam bila dete je bio da ćete se ti i mama razvesti. Onda, kad sam imala dvanaest godina, shvatila sam da, kad se već toliko svađate, onda je sigurno bolje da se razvedete”. Potom je, osmehnuvši se, rekla: “Drago mi je što ste ipak sve na kraju rešili”.

Godinama smo se moja supruga Keri i ja mučili u braku. Kad pogledam unazad, nisam baš siguran šta nas je isprva i povezalo, jer naše ličnosti se baš i nisu slagale. Što smo duže bili u braku, to su te razlike postajale očiglednije i veće.

Činjenica da smo iskusili “slavu” i “sreću” nije baš olakšala naš brak. Štaviše, to nam je prouzrokovalo još veće probleme. Tenzije među nama dvoma bile su toliko jake da se odlazak na turneju zbog knjige činio kao olakšanje, iako taj privremeni mir posle skupo plaćali.

Naše svađe su postale neprestane i bilo je jako teško zamisliti mirnu vezu. Postali smo neprekidno napadački raspoloženi, a oko svojih srca gradili emocionalne bedeme.

Bili smo na granici razvoda i o tome smo razgovarali više puta.Bio sam na jednoj od turneja povodom svoje knjige kad sam postao svestan realnosti. Upravo smo se bili gadno posvađali telefonom i Keri mi je zalupila slušalicu. Bio sam sam i usamljen, frustriran i ljutit. Došao sam do tačke kad nisam mogao više.

U tom trenutku sam se okrenuo Bogu ili sam uključio Boga u to. Ne znam kako to nazvati, je li to molitva ili vikanje na Boga ipak ne spada u molitvu. A možda i spada? Bilo kako bilo, to što sam tada započeo, nikada neću zaboraviti. Stajao sam pod tušem u hotelu i vikao na Boga kako je naš brak loš i da ja tako više ne mogu.Koliko god sam mrzeo pomisao na razvod, bol koju sam trpeo u takvoj vezi je bila prevelika i nisam mogao više da izdržim. Bio sam zbunjen. Nisam mogao da shvatim zašto je brak s Keri bio tako težak. Duboko u sebi sam znao da je Keri dobra osoba. I ja sam bio dobra osoba. Zašto se onda ne slažemo? Zašto sam oženio osobu koja je toliko drugačija od mene? Zašto se ona ne promeni?

Na kraju, sav slomljen, promuklog glasa, seo sam pod tuš i počeo da ridam od plača. Iz dubine tog očaja, stigla mi je snažna inspiracija. “Rik, ti nju ne možeš da promeniš, ali možeš sebe!”. Tada sam počeo da se molim: “Bože, ako ja nju ne mogu da promenim, onda ti, bože, promeni mene”. Čitavu tu noć sam proveo u molitvi.Sutradan sam se molio na putu kući. Molio sam se dok sam ulazio u kuću gde me je dočekala hladna supruga koja me jedva primetila. Te noći, u bračnoj postelji, ležali smo udaljeni tek nekoliko centimetara, a opet se činilo da smo kilometrima jedno od drugog, dobio sam podsticaj i znao sam šta treba da uradim.

Sledećeg jutra sam se u krevetu približio Keri i pitao sam je: “Šta danas mogu da učinim za tebe, da ti ulepšam dan?”

Keri me ljutito pogledala i rekla: “Šta?”“Kako mogu da ti ulepšam dan?”

“Ne možeš nikako”, rekla je. “Zašto me to pitaš?”

“Jer to mislim”, rekao sam. “Samo bih hteo da znam šta mogu da uradim kako bih ti ulepšao dan.”

Cinično me pogledala i rekla: “Hteo bi nešto da radiš? Hajde, siđi i očisti kuhinju.”

Ona je očekivala da se na tu njenu rečenicu razljutim, a ja sam samo klimnuo glavom i rekao: “Dobro.” Ustao sam i očistio kuhinju.

Sledećeg dana sam je opet pitao isto: “Kako ti mogu ulepšati dan?”

Pogledala me je sumnjičavo i rekla: “Očisti garažu.”

Duboko sam udahnuo. Već sam imao naporan dan i znao sam da je baš iz inata ona to zato i zatražila. Bio sam u iskušenju da joj sve saspem u lice, ali sam umesto toga rekao: “Može.” Ustao sam se i sledeća dva sata sam čistio garažu. Keri nije uopšte znala šta bi mislila.Došao je i sledeći dan. “Kako mogu da ti ulepšam dan?”

“Nikako!” viknula je. “Ne možeš ništa da uradiš i prestani da me to pitaš.”

“Žao mi je”, rekao sam. “Ali, ne mogu da prestanem. Sebi sam nešto obećao. Reci mi, kako ti mogu ulepšati dan?”

“Zašto to radiš?”

“Jer mi je stalo do tebe”, rekao sam. “Stalo mi je do našeg braka.”Sledećeg jutra sam joj opet postavio isto pitanje, i opet sledeći dan, i sledeći, da bi se nakon nedelju dana mojih upornih pitanja, dogodilo čudo. Kad sam je upitao kako mogu da joj ulepšam dan, njene oči su se napunile suzama. Počela je da plače i konačno kad je uspela nešto da izusti, rekla je: “Molim te, nemoj to više da me pitaš. Nisi ti problem. Ja sam ta koja je problem. Sa mnom je teško živeti i meni uopšte nije jasno kako si ostao sa mnom.”

Nežno sam joj podigao bradu dok me nije pogledala u oči i rekao sam joj: “Ostao sam s tobom jer te volim. Kako ti mogu ulepšati dan?”

“Ja bih to tebe trebalo da pitam.”

“Trebalo bi”, rekao sam. “Ali, ne još. Sada sam ja onaj koji se menja, a ti samo treba da znaš koliko mi značiš.”

Naslonila je glavu na moja ramena i rekla: “Žao mi je što sam bila tako zla.”

“Volim te”, rekao sam joj.

“I ja tebe volim”, rekla je.

“Kako mogu da ti ulepšam dan?”

Nežno me je pogledala i rekla: “Možemo li da provedemo malo vremena zajedno?”

Nasmešio sam se: “Voleo bih to.”

Nastavio sam joj postavljati ovo pitanje mesec dana i stvari su se zaista promenile. Svađe su prestale, a onda je Keri počela mene da pita: “Šta ja tebi mogu da dam? Kako mogu da postanem bolja supruga?”

Zidovi koji su bili oko nas su se srušili. Počeli smo smisleno razgovarati o stvarima koje smo želeli u životu i o tome kako jedno drugo možemo da usrećimo. Ne, nismo našli rešenje za sve naše probleme. Ne mogu ni reći kako se nikad nakon toga nismo posvađali. No, narav naših prepirki se promenila. Ne samo da smo se sve manje svađali, nego u našim svađama nije više bilo one snage kao ranije. Iz njih smo isisali sav kiseonik. U nama nije bilo više onoga čime smo jedno drugo toliko u prošlosti vređali.Keri i ja smo u braku više od trideset godina danas. Ne samo da volim svoju ženu, nego mi se mnogo sviđa. Volim da provodim vreme s njom. Ona mi je potrebna. Mnoge naše razlike su postale naša snaga, a ostalo nije ni bitno. Naučili smo kako da se brinemo jedno za drugo, i još važnije, dobili smo želju za tim.

Brak je težak. Ali teško je i biti roditelj i biti u formi i pisati knjige i sve drugo što mi je bitno i vredno u mom životu. Imati nekoga u životu je neverovatan dar. Takođe sam shvatio da nam brak može pomoći u zarastanju naših ličnosti i onih delova nas samih koje baš i ne volimo. A svi mi imamo te delove.Tokom vremena shvatio sam da je naše iskustvo bilo ilustracija mnogo veće lekcije o braku. Pitanje koje svako ko je u predanoj vezi treba pitati onu drugu osobu je: “Kako mogu da ti ulepšam dan?” To je ljubav. Romantični romani (i sam sam napisao nekoliko takvih) govore o žudnji i srećnom završetku, ali srećan završetak ne dolazi od žudnje – barem ne od one koja je opisana u većini tih poznatih ljubića, prenosi portal Bitno.

Prava ljubav nije žudnja za osobom, nego žudnja za srećom te osobe, neretko i nauštrb naše vlastite sreće. Prava ljubav ne znači da od voljene osobe treba načiniti kopiju i kopije. Ta ljubav je tu da bi se proširile naše mogućnosti tolerancije i brige, kako bi se aktivno težilo dobrobiti te druge osobe. Sve drugo osim toga je samo spektar sopstvenih interesa.Ne kažem kako je ono što se dogodilo Keri i meni recept koji će funkcionisati za svakoga. Ne tvrdim ni da svaki brak trbelao spasavati.

No, što se mene tiče, ja sam neverovatno zahvalan za podsticaj kojeg sam dobio davno onog dana. Zahvalan sam jer je moja porodica ostala sačuvana i jer ja još uvek imam svoju suprugu, svog najboljeg prijatelja. Svako jutro kad se probudim ona je uz mene.

Zahvalan sam jer se jedno od nas svako malo, još uvek u krevetu, približi onom drugom i kaže: “Kako mogu da ti ulepšam ovaj dan?” Za to pitanje se zaista isplati probuditi.