Zanimljiva studija napravila je tektonski poremećaj na internetu - ona tvrdi da dobijanje deteta ne čini roditelje srećnijim, nego ih, ako pratite njihov život iz minuta u minut, čini nesrećnijim. Zašto bi onda, za ime sveta, ljudi pravili decu? I to više od jednog. Nekada mnogo više od jednog.
Autor članka Šantar Vadantam ima zanimljivu teoriju.
"Roditelji provode besane noći kukajući jedni drugima o teškoćama roditeljstva. A onda studija pokaže podatke o deci i procentu nesreće koju unose u život i roditelji se pobune. Niko ne poriče da je roditeljstvo stresno, ali ljudi često tvrde da je to najbolja stvar koja im se u životu desila. Ljudi bez dece takvu reakciju roditelja objašnjavaju kao pravdanje - ako si napravio dete i shvatio da je to katastrofa, nećeš to da priznaš i pravićeš se da si srećan, ali to nema logike. Zašto bi onda iko pravio drugo dete? Jedna stvar je da tvrdiš da te otekli prst ne boli, sasvim druga da njim ponovo šutneš stolicu. Merenje sreće, tj. nesreće roditelja dolazi zato što su naučnici merili koliko su roditelji srećni u određenim vremenskim intervalima. I to izgleda otprilike ovako:
7.15: Maks je prosuo vodu preko mog kompjutera. Bože!
7.30: Rejčel je udarila Maksa. Maks je Rejčel povukao za kosu. Trebaju mi sedativi.
7.45: Krenuo sam da odbacio Rejčel do autobuske stanice, Maks se ukakio. Jurio sam do kuće da ga presvučem i propustio autobus. Treba mi piće.
8.00: Igla na meraču za gorivo pokazuje "prazno", ali ja moram Rejčel da odvezem na autobus. Auto je stao na sred raskrsnice. Svi me psuju. Shvatam da sam u žurbi da presvučem sina zaboravio mobilni. Udaram glavom u volan.
I tako dalje.
Zašto bi onda iko želeo decu? Zato što je roditeljstvo serija velike sreće i velikog stresa, ali i ogromnog zadovoljstva, a za to postoji reč. Za ljude koji traže retke trenutke sreće, po cenu davanja velikih para, a pri tome trpe profesionalni život i veze. Zovemo ih - zavisnici.
Deca roditeljima daju naboj energije sa kojim mogu da se mere samo narkotici, a nepredvidljivost tih trenutaka je bitan faktor u zavisnosti. Svi smo videli one tužne ljude koji sede za aparatima u kockarnici i ubacuju novčić za novčićem nadajući se da će dobiti i nagradu. Nada da će biti nagrađeni, a ne sama nagrada ih vuku dalje.
Mislim da i oksitocin, hormon ljubavi i sreće deluje na nas na isti način. Neočekivani izlivi ljubavi koje nam deca priređuju bude hemikalije u mozgu koje roditelje teraju da se muče svakodnevno kako bi osetili te trenutke raja.
Ne znam da li postoji neko naučno objašnjenje koje bi podržalo moju teoriju, ali mi se čini da se savršeno uklapa sa mehanizmima roditeljstva. Tako da - nasmešite se sledećm narkomanu kojeg vidite, jer mi roditelji smo možda narkomani. I ponosni smo na to", napisao je ponosni tata.
Šta mislite, da li je u pravu?
Nema komentara:
Objavi komentar