utorak, 1. ožujka 2016.

Psiholog objašnjava: Zašto plačemo kada gledamo filmove?

Iako, mnogi od nas tvrde da ne plaču, postoje situacije u životu kada je neizbežno pustiti poneku suzu. Smrt drage osobe, kućnog ljubimca ili neka druga trauma nisu trenuci kada treba da krijemo suze, ali nije retkost da pustimo suzu i kada nije sve tako crno.

Za mnoge, prva asocijacija na suze je slabost ili emotiva nestabilnost. Ipak, to ne mora biti slučaj.
- Plačemo iz različitih razloga. Depresivni ljudi skloni su suzama, mnogi od nas umeju da se rasplaču i na lepe vesti ili dok gledamo film. Upravo to je ono što je važno da znamo, da suze same po sebi ne moraju biti znak slabosti niti su pogrešne, objašnjava psiholog Radmila Grujićič.

Zašto plačemo u situacijama koje su naizgled bezazlene, poput scene u filmu? 

Postoji i naučno objašnjenje
Studija američkog Univerziteta Kalifornija pokazala je da skoro 20 odsto ljudi ima visoko osetljiv mozak zbog čega reaguju burnije i na najmanje emocionalne slike.  Snimci mozga pokazali su da ti ljudi imaju pojačanu senzornu obradu nadražaja, a imaju veći dotok krvi u područjima mozga zaduženim za emocije i saosećanje. Upravo to je razlog zbog kog ih može rasplakati bilo kakva sitnica.
Fikcija, bilo filmska ili književna, povećava sposobnost saosećanja. Razvijen osećaj empatije može učiniti da se toliko poistovimo sa nekim likom da osetimo njegovu patnju ili da situacije sa filma reflektujemo na našu stvarnost i zamišljamo sebe u njima.

Neki psiholozi ovu pojavu objašnjavaju takozvanim “principom ogledala”. To znači da, praktično, oponašamo scene koje vidimo. Ako vidite nekoga da nešto radi, veoma je moguće da ćete početi da radite istu stvar ili proživaljavate što i on. Ipak, ni tada suze nisu nešto čega treba da se stidimo ili izbegavamo.

- U stanju uzbuđenosti, bilo pozitivne ili negativne, suze su normalna pojava kaže naša sagovornica.
Dakle, suze su normalna pojava, ali opet mnogi od nas plaču krišom. Zbog čega? Odgovor se krije u našem okruženju.

Tolerancija nije univerzalana kategorija i u mnogo čemu uslovljena je kulturološkim razlikama. Na primer, u Japanu se suze muške dece doživaljavaju kao sramota, a stereotipna očekivanja da muškarac mora biti jak, pa samim tim ne sme da plače, nisu nepoznanica ni na Balkanu.


Nisu sve suze iste
Ljudi proizvode tri vrste suza koje imaju različitu namenu. Stalno su prisutne bazalne suze koje služe za zaštitu očiju. Refleksne se javljaju povremeno i to kao odgovor na fizičke nadražaje, na primer dok seckate luk. Treća vrsta suza, tipična samo za ljude, su emocionalne suze koje ispoljavamo samo u određenim okolnostima, bilo da je povod radostan ili tužan.
A šta se dešava kada taj muškarac zaplače nakon pobede Novaka Đokovića u finalu nekog velikog turnira? Ili kada vaterpolisti osvoje zlato? Da li je to slabost? Ne. Osećaj pripadnosti jednoj zajednici, sreće i ponosa zbog uspeha isto tako mogu naterati suze na oči kao neka teška situacija.


Sa druge strane postoje ljudi koji nikada ne plaču. Ili bar tvrde da je tako. Istina je da svi umemo i možemo da se rasplačemo, ali da se mnogi sudržavaju da pokažu emocije javno.  Ni to nije dobro, upozorava psiholog Radmila Grujićić.  Potiskivanje emocija može biti uzrok agresivnog ponašanja, depresije, usamljenosti, ali i mnogih fizičkih oboljenja.

Zato nemojte se stideti ni suzdržavati, ako vas neka romantična ili tragična scena pogodi. Ili suza sklizne niz obraz dok slušate himnu kada naši sportisti penju na pobedničko postolje. To je normalno. I sasvim je u redu.

 Milica Bajić -:zena.blic.rs

Nema komentara:

Objavi komentar